Knjige I: Isak Asimov

U skorije vreme prоčitao sam nekoliko knjiga uglavnom iz žanra naučne fantastike, koje se smatraju klasicima. Ovo su moji utisci o njima.

Prvo, tri knjige iz Asimovog ciklusa "roboti". U tom ciklusu je Isak Asimov formulisao svoja tri legendarna zakona robotike, koji su poznati i širokoj publici. Skorašnji film "Ja, robot" sa Vil Smitom u glavnoj ulozi, iako slab pomogao je da se iznova popularizuju Asimovljevi romani. "Robotski" ciklus se sastoji iz:

1. Ja, Robot (kompilacija priča, i po mom mišljenju najvrednije iz celog ciklusa)
2. Pod Čeličnim Nebom (prvi roman o detektivu Bejliju, a ostali ovde navedeni su nastavci te sage)
3. Golo Sunce
4. Roboti Zore
5. Roboti i Carstvo

"Ja, Robot" sam pročitao davno, mada mi je sad nakon skoro celog ciklusa jasno da je on upravo najjači. Priče u njemu praktički govore sve što je Asimov imao da kaže na temu robotike. Ovo nikako ne znači da su ostali romani loši ali imaju neke nedostatke koje ih fiksiraju na nivou tek nadprosečne naučne fantastike.

Sledeća tri sam od skora nabavio i pročitao. Asimov tu izlaže jednu viziju razvitka ljudi. Naime čovečastvo je otkrilo metode putovanja svemirom i kolonizacije drugih planeta, a uporedo razvilo i unapredilo korišćenje robota. Međutim, kolonizovani svetovi su mnogo brže napredovali od matice, zbog daleko masovnijeg korišćenja robota i većih resursa, i u jednom momentu zaratili sa njom. Iz ovog rata Zemlja je izašla totalno poražena. Kolonije su razvile specifičan način života, uglavnom nalik aristokratiji grčkih polisa. Stanovnici se bave umetnošću, naukom, sportom i sl. a veštački produženi životi i planirano rađanje (neka nakaradna varijanta eugenike) im omogućuju izuzetno stabilno društvo. Roboti rade skoro sve ostalo. Sa druge strane, zemlja u kojoj postoji odbijanje da se masovno koriste roboti, je tehnološki daleko iza kolonija. Takođe zbog nekontrolisanog rađanja došlo je do prenaseljenosti i hiper urbanizacije. Ljudska milijardska populacija grupisana je u nekoliko desetina podzemnih mega-polisa, (nekadašnji, Njujork, Moskva...) a površina planete je uglavnom napuštena, i na njoj rade samo roboti. Ovo je razvilo jednu agorafobičnu civilizaciju, koja ceo život proživljava u "čeličnim pećinama" (originalni naziv knjige - "Ispod čeličnog neba"), ili bolje rečeno ljudskim košnicama.

Jasno je da su ovo dva ekstrema, sa jedne strane, ekstremni individualizam kolonista a sa druge strane ekstremni kolektivizam matice. Način razvoja te dve civilizacije je prezentiran uverljivo i logično, i to je najbolja strana ovih romana.

Glavna nit koja se provlači je neumitna propast i jednog i drugog obrazca, i potreba da se kolonizuju nove planete, kombinovanjem najboljih delova oba sistema. Međutim mržnja i nepoverenje ove dve zajednice prestavlja glavnu prepreku tome.

Na ovoj podlozi odvijaju se klasične detektivske priče. Glavni junak Jelidža Bejli je nisko rangirani detektiv pri Njujorškoj policiji, kome spletom okolnosti (u "Pod čeličnim nebom") biva dodeljen slučaj od velike političke važnosti, da reši ubistvo jednog "svemirca" (naziv za koloniste) u njihovoj omanjoj bazi na zemlji. Kao vrhunac problema dobija i robotskog partnera Danil-a, kojeg treba da nadigra u svojoj istrazi. Nakon niza peripetija, on rešava slučaj i postaje izvestan most između ova dva podeljena sveta.

Sledeća dva romana, uglavnom prate ovaj isti obrazac premda se događaju na drugim planetama, bilo to ultra individualistička Solarija, gde stanovništvo komunicira preko naročitih holograma i užasava se ljudskog kontakta, ili Aurora, glavna planeta kolonija koja deluje samo kao blaža varijanta Solarije. Vidi se i izvesno "stasavanje" glavnog lika, koji postaje vezan za svog robotskog partnera a uz to prihvata ideju zajedničke kolonizacije novih svetova, i postaje vođa jednog takvog pokreta.

Lošija strana ovih dela je izvesno ponavljanje, koje se da primetiti u "Golom suncu", a sasvim je očigledno u "Robotima zore". Takođe, metod rešavanja zločina koji sledi Elidža sa beskrajnim logičkim dijalozima, i razmatranjem svake moguće opcije pa i one najbesmislenije, zna da zamori čitaoca. Ali najveća mana je što gledano na višem literarnom nivou, ove knjige nemaju šta da ponude. To su kvalitetni detektivski SF romani, sa malo sociopolitičkog razmatranja, i to je sve.
Kao takve, preporučujem ih tvrđim fanovima SFa a ostalima da bolje utroše vreme na nešto drugo. Izuzetak od ovoga je "Ja, robot", dela koje svakako treba pročitati.

Queensrÿche - Operation: Mindcrime

Moram priznati da me malo zamorio power metal. Jednolične epske melodije i ubijanje boga u duplim-bas pedalama, nisu recept za dugotrajno muzičko zadovoljstvo. Doduše nikad nisam bio istinski fan običnog power metal-a a'la Hammerfall, Helloween, Gamma Ray, Rhapsody i sl. Isuviše je tu zmajeva, templara, hrabrih ratnika, (pogotovo Hammerfall, ako bi se izbacile ove reči, pola pesama bi im postali instrumentali) prepakovanih ideja iz Gospodara Prstenova... Ukratko čitav žanr je malo kičast ali i to ima svoj razlog, jer je navodno power metal nastao iz revolta prema mračnom tonu i zvuku death & black metala. Bez želje da nesretnog čitaoca koji nije upućen u terminologiju dalje zbunjujem, samo ću reći da sam u svemu tome tražio nešto kompleksniji zvuk.

Jedno vreme je to bio Kamelot, američki progressive/power metal bend. Složenije melodije i tekstovi su ono što me je privuklo Kamelot-u. Njihova četiri najznačajnija albuma: The Fourth Legacy, Karma, Epica i Black Halo (koji mi se isprva nije dopao, a kasnije sam shvatio da im je taj album u svakom smislu vrhunac) i dalje ostaju deo svake moje metal kompilacije. Međutim uvek dođe vreme za promenu ili bolje rečeno, nadogradnju muzičkog ukusa. Problem je bio što nisam znao odakle da počnem. Gledajući intervju sa glavnim gitaristom Kamelota, Tomasom Jangblad-om, prvi put sam čuo za Queensrÿche. Tomas ih je naveo kao njegov najomiljeniji bend, album (Operation: Mindcrime) i najveći uticaj na Kamelot.

Queensrÿche je hevi metal bend, nastao u Vašingtonu osamdesetih godina, a svoj vrhunac je doživeo devedesetih sa albumima Operation: Mindcrime i Empire. Ovaj bend je zapravo jako poznat i bio je u vrhu hevi metal scene sve dok grunge pokret (Nirvana itd.) nije preuzeo "mainstream" metal zvuka. To je ona nesrećna okolnost da se veliki kvalitet pojavi na kraju svoje ere. tj. kad taj zvuk jednostavno više nije u modi.

"Queensrÿche has sold over 20 million albums worldwide including over 11 million albums and videos in the US."

U svakom slučaju, nabavivši Operation: Mindcrime seo sam da ga preslušam bez prevelikih očekivanja. Na kraju sam ostao zabezeknut. Mindcrime je jedan od najboljih albuma koje sam u životu čuo. Mindcrime je konceptualni album, (često spominjan uz Pink Floyd-ov - The Wall, što samo po sebi dosta govori) što znači da pesme nisu svaka za sebe već formiraju jednu tematsku i narativnu celinu tj. priču. Priča iza Mindcrime-a je odlična i ali predugačka da bi se ovde detaljno razmatrala.

Ukratko rečeno radi se o narkomanu Nikki-ju koji je žudeći za društvenom promenom uvučen u tajnu organizaciju koju vodi izvesni Dr. X. Izmanipulisan svojom potrebom za drogom, on postaje atentator na viđenije političare i javne ličnosti, koji na komandu (mindcrime), gubi slobodnu volju i postaje instrument Dr. X-ovih planova. Uz Nikki-ja, tu je i časna sestra Mary, bivša prostitutka koja je takođe iskorištena na sličan način. U jednom momentu Nikki počinje da shvata svoju podređnu ulogu, valjda kroz ljubav koja se rodi između njega i Mary. On pokušava da se otrgne od Dr. X ali heroinska zavisnost ga sputava. Dr. X procenjuje da su oboje postali isuviše opasni za njegove planove i namešta Nikkiju ubistvo Mary, koji suočen sa ovim počinje da gubi razum. Policija ga hvata i on dobija doživotnu robiju, a onda završava sa amnezijom/katatoničnim stanjem u bolničkoj postelji gde se i odvija cela radnja albuma.
Tačnije sve se ovo dešava u Nikkijevom umu od 6:00 do 6:01, gde se on izmučen i slomljenog uma priseća svega što se desilo, osuđen na to da mu se ova sećanja konstantno vrte pred očima. Tu se album završava.

Muzika koja prati priču je izvanredan hevi metal, gde se svaka pesma neprimetno stapa u sledeću, formirajući tako kompletnu sintezu zvuka i priče.
Najpopularnije pesme sa albuma su, koračnica "Revolution Calling", desetominutni duet "Suite Sister Mary", i svojevremeni hit "I Don't Believe in Love".
Evo i kompletne liste pesama.

1. "I Remember Now" – 1:17
2. "Anarchy-X" – 1:27
3. "Revolution Calling" – 4:42
4. "Operation: Mindcrime" – 4:43
5. "Speak" – 3:42
6. "Spreading the Disease" – 4:07
7. "The Mission" – 5:46
8. "Suite Sister Mary" – 10:41
9. "The Needle Lies" – 3:08
10. "Electric Requiem" – 1:22
11. "Breaking the Silence" – 4:34
12. "I Don't Believe in Love" – 4:23
13. "Waiting for 22" – 1:05
14. "My Empty Room" – 1:28
15. "Eyes of a Sranger" – 6:39

Operation: Mindcrime preporučujem svakom, pa čak i onima koji nisu fanovi metal muzike, a pogotovo onima koji tvrde da u popularnoj muzici nema umetničkih dostignuća. Nećete zažaliti.

Korisni linkovi:
http://www.queensryche.com/
http://en.wikipedia.org/wiki/Operation:_Mindcrime
http://en.wikipedia.org/wiki/Queensryche
http://www.apollowebworks.com/russell/mindcrime.html (kompletna priča, detaljno objašnjena sa svim tekstovima, apsolutna nužnost da bi se izvukao pun doživljaj iz ovog albuma)

Systema - Система

"Sistem" je ruska borilačka veština koju trenutno treniram. Pravo poreklo ove borilačke veštine je nepoznato iako postoje razne teorije. Jedni tvrde da je nastala kao evolucija tradicionalnih veština ruskih Bojara, koje sežu do desetog veka, a drugi da je projekat Sovjetske vlade razvijan od otprilike od 1920-1980, u Dinamo centru. Ako je ova potonja teorija tačna mogući uticaji na ovu veštinu bi bile razne nacionalne borilačke veštine, vojni sistemi bliske borbe, i Ruske narodne borilačke veštine, kao i sportska nauka, biomehanika i sportska psihologija jer su one inkorporirane u istraživanja u Dinamo centru.

Pošto je ova veština jako fleksibilna, bez čvrstih pravila svi oni koji se dugo vremena bave razviju svoj poseban stil. Onaj koji se najčešće praktikuje, u modernim klubovima je varijanta koju je razvio Mihail Rjabko, pukovnik i instruktor specijalnih jedinica u ruskoj vojsci . Njega je od malih nogu podučavao jedan od Staljinovih telohranitelja, a inače se tvrdi da su svi Staljinovi telohranitelji bili trenirani u "Sistemu".

Trening "Sistema" se sastoji od kondicionih vežbi, vežbi rastezanja, disanja, tehnika kretanja i usporenog sparinga između učesnika. Instruktor demonstira vežbu, i učesnici nastoje da je ponove, i unesu sopstvene varijacije već prema svojim fizičkim atributima. Vežbe se često nadovezuju jedna na drugu a posle spajaju u celinu. Cilj je ostvarivanje tečnosti pokreta, koja omogućava borbu sa minimumom naprezanja i stvaranje refleksnih radnji kako bi se što bolje izbegao protivnikov napad.

Kod nas se "Sistem" može trenirati u klubu "Vukovi" čija se veb stranica nalazi na spisku linkova. Klub vodi Aleksandar Kostić koji je trenirao pod Vladimirom Vasiljevim. Vladimir (prikazan na slici gore) je Rjabkov najbolji student i vodi drugi glavni centar "Sistema" (van onog u Rusiji), u Kanadi.

Evo par interesantnih linkova:

• http://en.wikipedia.org/wiki/Systema (Uopšteno o ovoj borilačkoj veštini)
• http://en.wikipedia.org/wiki/Ryabko%27s_Systema (O varijanti koja se kod nas praktikuje)
• www.russianmartialart-serbia.com (Stranica kluba Vukovi, u Srbiji)
• Postoji veliki broj raznih klipova Systema na YouTube-u, ključne reči za pretragu su Systema i Systema Spetznaz.

U tajnom dvorištu...

U ovom Blogu nameravam da pišem o onim stvarima koje su me inspirisale i koje za mene imaju neku trajnu vrednost. Ponešto ću reći i o svojim interesovanjima i o politici koju pratim i nažalost studiram.

Naziv Bloga inspirisan je istoimenom avanturom poznatog strip junaka Korta Maltezea. Tajno dvorište arkana, je tu simbol unutrašnjeg mira i sklada kome mislim da svi svesno ili nesvesno težimo. Ono je takođe mesto kome se pojedinac "uvek vraća", što za svakog od nas može biti neka ulica ili kraj grada koji nam je drag, naš dom, zemlja ili pak nešto drugo. Svako ko ima neko ovakvo mesto (a to čak može biti i neka draga osoba ili knjiga, ako izaziva ista osećanja) zna o čemu pričam.

To je ono što bih želeo da ovaj Blog postane, mesto gde se okupljaju istomišljenici i provode prijatne momente zajedno, bez osećanja ugroženosti. A osećati sa danas u Srbiji ugroženim na bilo koji način, nije nimalo teško. Ostrašćenost koja se preliva iz politike na, izgleda, sva ostala polja života, očigledno nam svima stvara mnogo više problema nego što rešava. Prijateljstva se krune i prekidaju, a ljudi koji bi se obično sasvim dobro slagali postaju neprijatelji, neretko oko stvari koje zapravo nemaju nikakve veze sa njima samima.

Zaboravio sam koji je to grčki filozof rekao da je imati prijatelje najdragocenija stvar u životu, ali sa njim se slažem. Jer ovo malo vremena koje nam je dato, bolje je utrošiti sa prijateljima nego u samoći.

Pozdrav svima.